Poslednjih nekoliko meseci ležem u krevet sa najvećim neprijateljem – prokrastinacijom. Sa istom se i budim. U njenom društvu provodim vascele dane. Pravo da vam kažem, uopšte nisam zadovoljna ovom vezom. No, kao i iz svake i iz ove je teško izaći. Raskidi su mi uvek teško išli. No, šta je tu je. Sve se to nekako reši samo od sebe. Ne baš. Prolongiranja su mahom dovodila do katastrofa. Šta mahom, svaki put. Ali, nekako se uvek odlučujem za taj proces. I kunem se u deadline, naravno. Jer – obožavam injekcije adrenalina kada se nađem u bezizlaznim situacijama. Doduše, to ne funkcioniše uvek. Ma koliko ja verovala u to.
Shvatila sam da sam predodredila sebe za dramu (mada, naginjem nekako više na vodvilj, ako ćemo iskreno). I bitišem u tom žanru do stanja anksioznosti. Trudim se i oko setinga, to je jako važno. No, i dalje prokrastiniram. Ni brižljivo odabrana muzika, ni specijalni čajevi i grickalice, ni cigareta. Ma, ni da takne. Ni alkohol, ni opijati. Probala sam i sa zaboravljanjem. No, caka je u tome što pritom zaboravim na podsetnik. Vidim, i drugi imaju isti problem, pa se smilujem. Nije, ipak, tako strašno.. Ali, onda se okrenem i vidm da osoba do mene ima istihh dvadeset četiri časa, i da ih u potpunosti iskoristi. Kao mašina. Koristi svojih ljudskih dvadeset četiri časa. Za sebe. Ili za druge? Da li ih možda ja koristim za sebe? Ili ih ja uopšte ne koristim? Da li sati mogu da se koriste?
Iskreno,imam utisak da sati koriste mene.
Zašto je uopšte nužno da se bilo šta dešava? Svi nešto zahtevaju… Vreme napolju zahteva da promenim način oblačenja. Mejl zahteva neki odgovor. Poziv zahteva srdačan glas. Lepa kosa zahteva održavanje. Problem traži rešenje. Rad mora biti napisan. Rad zahteva da bude napisan. Ne, ja zahtevam od rada da bude napisan. Rad ne želi da se piše.
Omiljeno pitanje mi je: Kako uspevaš da postigneš to sve?
Svi koji su mi postavili to ptanje, i dobili stidljivo sleganje ramenima, evo odgovora : Ama baš ništa ne postižem. Što je naravno subjektivni osećaj koji vas bičuje da postignete sve. Osim da se bavite sobom. Sada, kada imam osećaj da ću moći sve da postignem lagano, sve me sustiže. Nikada nisam bila organizovana osoba. I ta veština koja se ne nalazi u mom posedu prečesto me košta – vremena sa sobom, ili nečega drugog što mi je svrstano u kategoriju to mogu posle. To posle, naravno retko dođe na red – jer notifikacije iskaču, update-ovanje mora da bude konstantno. Propusti nisu dozvoljeni. Propušteni pozivi zvuče kao propuštene životne prilike. I eto drame neznanih lokacija.
Izgleda da drugi imaju strpljenja sa mnom više nego ja sa sobom.
Ali, sa strpljenjem nema drame. A dramiti se mora.
Možda je krajnje vreme da počnem da zahtevam nešto i ja od sebe.
Za početak, bar taj rad pre deadline-a.
Studije o migreni 